Dve Koreje: Primirje toliko traje da smo zaboravili da nikada nije potpisan mirovni sporazum

Izvor: www.nedeljnik.rs/Željko Pantelić

Objavio:

trebevic.net

- prije 5 mjeseci u

Tema

Korejci sa dve strane 38. paralele gotovo da ne govore više isti jezik. Na severu su ostali verni staroj verziji, dok su na jugu jezik toliko promenili i anglofonizovali da je razlika poput one između staroslovenskog i modernog srpskog jezika.

U diplomatskim kuloarima često se kaže da ako ikada izbije treći svetski rat – to će se dogoditi na 38. paraleli koja deli Korejsko poluostrvo. Ne postoji nijedno drugo mesto na planeti na kojem se takvim intenzitetom sudaraju interesi dveju supersila (Kina i SAD), dveju regionalnih sila (Rusija i Japan), i dvaju zakletih neprijatelja, Severne i Južne Koreje. U krugu od samo par stotina kilometara nalaze se, licem u lice, četiri nuklearne sile, i dve koje bi to mogle vrlo brzo da postanu.

Sjedinjene Države imaju blizu 30.000 vojnika u južnom delu poluostrva, Kina je uvek sebe videla kao starijeg brata i zaštitnika Korejaca, Rusija i pored toga što ima samo 17 kilometara kopnene granice sa Severnom Korejom, zbog krhkosti njenog Dalekog istoka ne bi volela da vidi na svojoj granici Jenkije i raketni štit na istoku (već je dovoljan NATO na zapadu), Japanu su gotovo podjednako opasni scenariji uzdizanja Severne Koreje na stepen drugorazredne nuklearne sile (sa Izraelom, Indijom i Pakistanom) kao i eventualno potpadanje čitavog poluostrva pod kinesku ili rusku sferu uticaja.

Mogućnost sukoba između dve Koreje znatno raste sa dolaskom Donalda Trampa u Belu kuću jer su saradnici koje je njujorški tajkun izabrao listom sledbenici Endrua Maršala, zagovornika obračuna sa Kinom. Još od Niksonovog vremena, američku spoljnu politiku na Dalekom istoku kreirali su Henri Kisindžer i Endru Maršal.

Prvi je bio Niksonov državni sekretar i kreator otvaranja puta saradnje sa Kinom u funkciji pobede u Hladnom ratu nad SSSR-om, u Kisindžerovoj optici SAD i Kina bi morale da nauče da koegzistiraju i da kroz “koevoluciju” uspostave novi sistem zajedničkog upravljanja svetom. Drugi je u istom periodu, početkom sedamdesetih prošlog veka, ušao u Pentagon, i od tada pa sve do pre nešto više od godinu dana vodio najuticajniji “think-tank” američkog ministarstva odbrane “Office of Net Assesment”; Maršal je još u drugoj polovini osamdesetih, pre nego što će se SSSR urušiti, savetovao da se u tajnosti krene u planiranje strategije za, po njegovom mišljenju, neizbežni sukob sa komunističkom Kinom, jer je pre svih predvideo vrtoglavi uspon Narodne Republike.

Zahvaljujući svojoj privilegovanoj poziciji direktora Pentagonovog trusta mozgova Maršal je “odškolovao” nekoliko generacija na svojoj teoriji neminovnog obračuna sa Kinom. Sa ulaskom Trampa u Belu kuću, Rika Tilersona u Stejt department i Džejmsa Matisa u Pentagon, kucnuo je čas za Maršalove “apostole” u novoj američkoj administraciji. Za razliku od Kisindžera koji je propagirao politiku koevolucije i koegzistencije SAD i Kine i od administracije Baraka Obame čiji je cilj bio “ograničavanje” kineske sfere uticaja i držanje pod kontrolom Kineskog zmaja, Maršalova ideja je mnogo radikalnija i podrazumeva redimenzioniranje Kine i njene uloge.

S obzirom na to da Kina ne može da se uruši kao Sovjetski Savez jer je pokazala mnogo veću ekonomsku žilavost, otpornost ali i fleksibilnost od SSSR-a, neophodno je stvoriti ambijent u kojem će komunistička Kina malo-pomalo biti ugušena a u Pekingu uspostavljena vlast koja neće imati ambicije da ugrožava hegemoniju SAD na planeti. Nije nužno da dođe do otvorenog rata između Kine i SAD, vrlo je moguće da se dve sile kao nekada Vašington i SSSR u azijskim, latinoameričkim ili afričkim državama obračunavaju koristeći lokalne sukobe nesrećnih naroda. U tom smislu je Korejsko poluostrvo mnogo pogodnije i izvesnije, kao poprište kinesko-američkog odmeravanja snaga, nego Tajvan ili neka druga zemlja.

Za posao redimenzioniranja Kine, Vašingtonu su potrebne regionalne sile na zapadnoj obali Pacifika, od Japana, Južne Koreje preko Tajvana do Vijetnama, i svakako Rusija. Maršalovi apostoli ponavljaju da je samo nesposobnost i serija grešaka Baraka Obame napravila od Rusije neprijatelja i omogućila Moskvi da stvori utisak u zapadnom javnom mnjenju da je mnogo jača nego što to zaista jeste.

“Kako zemlja čiji je bruto nacionalni proizvod na nivou Kanade i Španije, preživljava zahvaljujući izvozu sirovina, u velikom je demografskom padu, može da bude viđena kao planetarna sila, na istom nivou kao SAD”, retoričko je pitanje nove postavke ljudi koji će voditi Pentagon i Stejt department. Vašington će pokušati da se nagodi sa Moskvom, i ko bi bolje od Reksa Tilersona, nosioca ruskog Ordena prijateljstva, mogao bolje da ispregovara “posao” sa Vladimirom Putinom?

U Pekingu se istoričari i danas pitaju da li je Mao Cedung pogrešio kada je odlučio da pritekne u pomoć korejskom “mlađem bratu” Kim Il Sungu umesto da izvrši invaziju na Tajvan, gde se sklonio Čang Kaj Šek. Severna Koreja se pokazala nepoverljiva još tokom rata i pored velike kineske pomoći. Kim Il Sung je preferirao SSSR, zbog čega se i našao na udaru oštrih kritika i omalovažavanja od strane partizana Kulturne revolucije u Kini. Odnosi nisu mnogo popravljeni ni sa Deng Sjaopingom budući da je Cedungov naslednik krenuo putem industrijalizacije, tržišne ekonomije i otvaranja prema svetu koje je već praktikovao Park Čung Hi u Južnoj Koreji, ostvarujući zavidne rezultate i podižući desetostruko bruto nacionalni proizvod.

Posle sudbine koju su doživeli Sadam, Gadafi, Mubarak, i manje paranoičnim despotima nego što je Kim Džong Un postalo je jasno da je atomska bomba svojevrsna polisa osiguranja za režim.

I pored toga što je Kim Džong Un u najboljem staljinističkom maniru izvršio čistke, pogotovo elemenata koji su zagovarali filokineske pozicije, on je svestan da njegov despotizam može da preživi samo na pretnji upotrebe atomske bombe, a država zahvaljujući trgovini i pomoći koja dolazi s druge obale reke Jalu. Kineski predsednik Si Đinping nije slučajno definisao svoju zemlju kao “odgovornu silu” aludirajući na činjenicu da među nuklearnim silama postoje i one neodgovorne. Po antonomaziji u tu kategoriju ulazi Severna Koreja. Održavanje u životu režima u Pjongjangu je za Peking fundamentalno jer je garant, sa najmanjim rizikom po Kinu, prve i najozbiljnije odbrane od realizacije Maršalovog plana.

Kao što je bilo naivno misliti da će Kim Džong Un biti manje tiranin zato što se školovao u Evropi, i to u Švajcarskoj (dovoljno je bilo setiti se Pol Pota koji je odrastao u Parizu pa ga to nije ni za jotu učinilo plemenitijim), tako je bez pokrića verovanje da bi Kim Džong Un mogao da prihvati bilo kakvu ponudu koja bi podrazumevala odricanje od nuklearnog naoružanja.

Posle sudbine koju su doživeli Sadam, Gadafi, Mubarak, i manje paranoičnim despotima nego što je Kim Džong Un postalo je jasno da je atomska bomba svojevrsna polisa osiguranja za režim. Polubrat Kim Džong Una, koji je u nekoj vrsti izgnanstva u Kini, Kim Džong Nam je u jednoj rečenici objasnio pat-poziciju u kojoj se nalazi režim u Pjongjangu: “Bez ekonomskih reformi, država će bankrotirati, ali sa ekonomskim reformama raste opasnost od kolapsa samog režima.”Kim Džong Namova postavka bi savršeno odgovarala istini da dve velike komšijske zemlje nemaju interes da najveći zatvor na svetu ne bankrotira.

Rat između dve Koreje nije okončan, 1953. godine potpisano je tek primirje koje je sankcionisalo podelu poluostrva na dva dela, ali se nijedna strana nije odrekla sna da zagospodari čitavim poluostrvom. Od Ajzenhauera do Obame i od Mao Cedunga do Si Đinpinga primirje je poštovano. Toliko dugo traje da smo i zaboravili da pre 60 i kusur godina nije potpisan mirovni sporazum. Za Kinu, koja je dala presudnu vojnu podršku Kim Il Sungu, osnivaču Severne Koreje, Korejski rat je bio otpor Americi; za Rusiju, odnosno tadašnji SSSR, i SAD bio je to “vatreni” početak Hladnog rata.

U igri velikih sila korejski narod, tek izašao ispod jarma gotovo poluvekovne japanske okupacije, imao je nesreću da je na jednoj, severnoj, strani bio tiranin Kim Il Sung kojem bi na surovosti i Staljin mogao da pozavidi, a na drugoj, južnoj, diktator najgoreg kova Singman Ri, toliko beskrupulozan da je svoju partiju nazvao Liberalnom, dok su njegovi odredi ubica i mučitelja sadistički vršili torturu nad svima koji nisu bili po njegovoj volji.

Jedina stvar koja spaja Severnu i Južnu Koreju jeste dogmatska ideja o ujedinjenju dveju Koreja, koja je svakim danom sve više bizarna. Nešto kao u srpskoj politici “Kosovo je Srbija”. Iako je malo Korejaca koji će javno priznati da je podela Korejskog polustrva na južni i severni deo mnogo starija od one iz 1953. godine, činjenica je da istorija beleži još od desetog veka liniju demarkacije između dve Koreje. U suprotnom, podela koja je nastala u ognju Hladnog rata bila bi prevaziđena sa njegovim završetkom, kao u Nemačkoj.

Korejci sa dve strane 38. paralele gotovo da ne govore više isti jezik. Na severu su ostali verni staroj verziji, dok su na jugu jezik toliko promenili i anglofonizovali da je razlika poput one između staroslovenskog i modernog srpskog jezika. Koliko su se dve Koreje udaljile jedna od druge svedoči i činjenica da se tek jedan od deset Korejaca koji su uspeli da pobegnu iz Severne Koreje uspešno prilagodio životu u Južnoj Koreji i aktivno uključio u novo društvo.

Severna Koreja nije više, ako je ikada i bila, komunistička diktatura. Reč je o jednoj dinastičko-vojnoj diktaturi sa konfučijanstvom kao ideološkom podlogom. To se najbolje vidi kroz dinastičku smenu i obožavanje, u religijskom značenju reči, pokojnih lidera. Za zvanični Pjongjang Kim Il Sung je i dalje živ. Budući da je večni predsednik, ne može da umre. Sa dolaskom na vlast Kim Džong Ila a zatim i Kim Džong Una, marksizam i lenjinizam su marginalizovani iz javnog života i zvaničnih državnih dokumenata. Ostali su samo figurativno u partijskom statutu, više kao plezir kineskoj Komunističkoj partiji i spona koja povezuje dve monopartijske diktature.

O Severnoj Koreji proverene činjenice su veoma oskudne, i ono malo vesti što pređe 38. paralelu na jugu ili reku Jalu i Tumen na severu vrlo je diskutabilne kredibilnosti. Tim pre što je filtrirano od krajnje nepouzdanih južnokorejskih obaveštajnih službi (pokazalo se više puta da su bile netačne) ili od kineskih i ruskih agencija. Od kada je Kim Il Sung osvojio vlast u Severnoj Koreji, govori se o neposrednom krahu režima u Pjongjangu, ista matrica je ostala u upotrebi i tokom tiranije Kim Džong Ila i aktuelne Kim Džong Una.

Jedno je sigurno, Severna Koreja je nuklearna sila, istina trećerazredne kategorije, sa nekoliko atomskih bombi (po pesimističkim procenama, ima ih oko 20) i za par godina biće spremna da se uzdigne u rang Indije, Pakistana i Izraela po nuklearnom potencijalu, ima najveći broj vojnika po glavi stanovnika i strukturu stanovništva koja ne daje velike nade za eventualni prevrat.

U igri velikih sila korejski narod, tek izašao ispod jarma gotovo poluvekovne japanske okupacije, imao je nesreću da je na jednoj, severnoj, strani bio tiranin Kim Il Sung, a na drugoj, južnoj, diktator najgoreg kova Singman Ri

Južna Koreja je u roku od par decenija, počev od vojnih diktatura, pre svega Park Čung Hija (oca aktuelne predsednice u ostavci Park), krenula putem industrijalizacije i ekonomskog preporoda koji je doživeo pravi bum kada se zemlja demokratizovala tokom poslednjih godina prošlog veka. Danas je Južna Koreja 11. ekonomija sveta čiji građani zarađuju u proseku 40 puta više od njihovih, uslovno rečeno, sunarodnika sa severa.

Pa opet je nešto trulo u državi južnokorejskoj. Imaju najmanji natalitet u Aziji i najveći broj samoubistava. Dva pilastra na kojim je počivao južnokorejski san, stabilni predsednički sistem i industrijski konglomerat ozbiljno su uzdrmani. Seul će u ovoj godini najverovatnije ući u recesiju, štaviše sigurno posle skandala koji su pogodili njihovu perjanicu Samsung. Ni politička kriza nije manje ozbiljna. Korupcije i zloupotrebe položaja ima u svim, čak i najuređenijim državama, ali za jednu pristojnu zemlju velika je bruka da njen predsednik bude marioneta u rukama jednog šarlatana i da se važne odluke donose na osnovu “vizija”, “gatanja” i “proročanstva”, poput onog da će režim u Severnoj Koreji pasti za dve godine, što je bio stub politike Parkove.

Ipak, ne treba potceniti visoki stepen građanske svesti koji su pokazali Južnokorejci, kao i mediji koji su obavili veliki deo posla u raskrinkavanju mreže mešetarke Čoi Sun Sil pod čijim uticajem je bila predsednica Park Geun Hje. Preko dva miliona Korejaca okupljalo se na protestima u Seulu, na sto metara od Plave kuće (predsednička rezidencija) a da nisu zabeleženi veći incidenti, štaviše sami protestanti su sprečili par usijanih glava koje su želele da krenu na predsedničku palatu. Južna Koreja osvojila je svet svojim telefonima, tabletima, televizorima, automobilima, brodovima, Ban Ki Mun je deset godina vodio UN, Psy je sa svojim hitom “Gangnam Style” postao prvi čovek čiji je spot viđen na Jutjubu milijardu puta, bivši predsednik Kim Dae Džun dobio je Nobelovu nagradu za svoju “sunčanu politiku” otvaranja prema Severnoj Koreji, i tokom poslednjih decenija zemlja je u više navrata pokazala da ima kapacitet da izađe iz krize, možda uz pomoć Zimskih olimpijskih igara koje će biti održane sledeće godine u Pjongčangu, baš kao što su Olimpijada u Seulu 1988. godine i Mundijal 2002. godine dali veliki zamajac čitavom južnokorejskom društvu.

Dakle, Pjongjang se bori sa egzistencijalnom krizom a Seul sa krizom identiteta, što čini korejski teatar još zapaljivijim, ne samo zbog fizičkog dodirivanja interesa velikih svetskih i regionalnih igrača, već i zbog dvostrukih, pa čak i trostrukih partija koje igraju sve strane. U geopolitičkom kvadratu SAD-Kina-Japan-Rusija svi pokušavaju da obezbede taktičku prednost koristeći direktno ili indirektno Pjongjang i Seul. U toj čorbi su dobro plivali, do sada, “dinastija Kim” na severu i par tajkuna koji drže, defakto, vlast na jugu.

Južna Koreja je potrebna SAD da bi imale opravdanje zašto drže toliko vojnika u neposrednoj blizini Kine, kao i za protivraketni štit, tzv. THAAD, koji u Pekingu vide na isti način na koji Rusija posmatra protivraketni štit u Evropi – kao američku opasnost. Ni Kinezi, kao ni Rusi, ne veruju Vašingtonu da je štit napravljen da bi zaštitio Južnu Koreju od nuklearnog napada Severne Koreje, odnosno Evropu od napada Irana. Za SAD u predstojećem sukobu sa Kinom, po bilo kom osnovu, trgovinskom ili oružanom, Južna Koreja je fundamentalan saveznik zajedno sa Japanom i Tajvanom.

Zvanični Peking iz čisto pragmatičnih razloga trpi Kim Džong Una. Kao što je tolerisao njegovog dedu i oca, ne gajeći nikakav respekt prema njima, štaviše prezirući ih. Kinezima je potrebna dinastija Kim da bi koristeći nju, kao plašt, stali na put mogućem ujedinjenju ostrva jer ne žele da imaju kopnenu granicu sa zemljom koja je dobrovoljno predala komandu svojih vojnih snaga SAD, tim pre što u Mandžuriji i duž granice živi veoma brojna korejska zajednica koja bi mogla lako da se pretvori u neku vrstu pete kolone. Paralelno, Peking balansira politiku prema Seulu, jer je Južna Koreja u ekonomskom kontekstu veoma važan partner i u eventualnom sukobu sa Japanom potencijalni saveznik, po principu “neprijatelj mog neprijatelja je moj prijatelj”.

Japan je zvanično, pod pritiskom SAD, saveznik Južne Koreje, ali nepoverenje između Tokija i Seula je recipročno, baš kao i mržnja između dva naroda, cementirana japanskom okupacijom iz prošlog veka. Japanu najviše odgovara postojeći status kvo, s obzirom na to da bi ujedinjena Koreja bila jači ekonomski konkurent, a u slučaju da uđe u kinesku sferu predstavljala bi i opasnost po bezbednost Zemlje izlazećeg sunca, jer bi se Koreja pretvorila u “veliku kinesku luku” u Japanskom moru. Istovremeno, Japan s oprezom prati i promene u Vašingtonu, nije nimalo slučajno što je japanski premijer Šinzo Abe bio prvi strani zvaničnik kojeg je Donald Tramp sreo posle pobede na predsedničkim izborima u SAD. Dosada je pakt između Japana i SAD bio baziran na postulatu da Vašington garantuje bezbednost Tokiju a Japan se odriče svoje neoimperijalne politike i ambicije da postane nuklearna sila.

Moskva je do kraha SSSR-a održavala u životu Severnu Koreju, trgovinska razmena između dve zemlje iznosila je preko dve milijarde dolara pre 26 godina. Danas, i pored napora Putinove Rusije da unapredi saradnju sa Pjongjangom, ne prelazi sto miliona dolara. Proklamovana politika Moskve “Povratak na istok” stavlja obe Koreje u gotovo istu ravan, Pjongjang malo više u geopolitičkom a Seul u ekonomskom kontekstu. Iz ruskog ugla najbolje rešenje je mirna koegzistencija i saradnja dveju Koreja, dok su za Kremlj jednako loša rešenja da čitavo poluostrvo uđe u sferu bilo kineske ili američke dominacije.

Pjongjang se bori sa egzistencijalnom krizom a Seul sa krizom identiteta, što čini korejski teatar još zapaljivijim, ne samo zbog fizičkog dodirivanja interesa velikih svetskih i regionalnih igrača, već i zbog dvostrukih, pa čak i trostrukih partija koje igraju sve strane. U geopolitičkom kvadratu SAD-Kina-Japan-Rusija svi pokušavaju da obezbede taktičku prednost koristeći direktno ili indirektno Pjongjang i Seul. U toj čorbi su dobro plivali, do sada, “dinastija Kim” na severu i par tajkuna koji drže, defakto, vlast na jugu.

Najveća kolateralna opasnost od geopolitičkog nadmudrivanja oko dve Koreje jeste oživljavanje trke u nuklearnom naoružavanju. Trampova izjava “ako imamo atomske bombe, zašto ih ne bismo upotrebili”, uz najavu investiranja u nove nuklearne programe i dovođenje u pitanje alijanse sa evropskim članicama u NATO, kao i sa saveznicima na Pacifiku, Japanom i Južnom Korejom, svojevrsni su poziv na novu trku.

Ne treba zaboraviti ni da su Rusija i Obamina administracija doprinele da se krene u pripreme za novu trku u nuklearnom naoružavanju. Tajvan, Južna Koreja i druge zemlje s problemima sa zabrinutošću su konstatovale da su SAD mirno prihvatile odvajanje Krima od Ukrajine, kao i da Vašington nije reagovao čak ni kada je Bašar el Asad prešao crvenu liniju (upotreba hemijskog naoružanja) koju je povukao lično BarakObama.

Tokio, Seul i Tajpej imaju potencijal da, u relativno kratkom periodu, stvore nuklearni arsenal ako ostanu bez američkog kišobrana. U Evropi bi Nemačka mogla da se pridruži Francuskoj i Velikoj Britaniji u klubu nuklearnih sila ako Tramp pokuša da demontira Severnoatlantsku alijansu. Imajući na umu izrazito antiiransku kompoziciju u Trampovom kabinetu, Pentagonu i Stejt departmentu, može se očekivati i da Iran ubrza rad na stvaranju atomskog oružja, a to bi za posledicu imalo i stvaranje nuklearnog programa, kako u Saudijskoj Arabiji, tako i u Turskoj, a verovatno i u Egiptu.

Slučajno ili ne, i Ankara i Rijad su u prethodnim mesecima potpisali ugovore sa Rusijom o konstruisanju nuklearnih centrala za civilnu upotrebu, kao i Kairo. Tako bi u krugu od samo nekoliko godina broj država sa nuklearnim potencijalom bio gotovo udvostručen: s postojećih devet na sedamnaest. I broj nuklearnih aspiranata bi porastao. Nekome bi opravdanje bile komšijske pretnje, stvarne ili umišljene, nekome sredstvo za odvraćanje, a najviše bi bilo, s obzirom na porast broja nedemokratskih zemalja, pretendenata koji bi u nuklearnom arsenalu videli doživotnu polisu osiguranja lične vlasti.

Share on FacebookTweet about this on TwitterShare on Google+Share on LinkedIn
Napomena: komentari čitalaca ne predstavljaju ni na koji način stav redakcije portala trebevic.net. Za sadržaj i tačnost komentara čitalaca ne odgovaramo. Sadržaj se pregleda i neprimjereni komentari se ne objavljuju. Portal trebevic.net zadržava pravo brisanja komentara bez najave i bez objašnjenja.

Uslovi komentarisanja: Poštovani, pri objavi komentara molimo Vas za kulturno izražavanje. Administrator neće objaviti komentare koji na bilo koji način vrijeđaju druge po bilo kojoj osnovi ili svojim sadržajem nisu na adekvatnom mjestu.

Redakcija Trebević Info Portala je u slučaju komentara koji izazivaju rasnu, nacionalnu ili vjersku mržnju, te potiču na nasilje dužna obavijestiti nadležne organe o takvom pristiglom komentaru.

Ostavite komentar

Your email address will not be published.