Izbjeglica iz Avganistana: Hrvatima smo vikali „Srbija, Srbija!“

Izvor: Večernje novosti

Objavio:

trebevic.net

- prije 3 sedmica u

Pismo čitalaca

Abdul Sabur u Parizu izlaže fotografije u znak poštovanja prema srpskoj prestonici. Njihova policija je bila užasna prema nama. Beograd je, za nas izbjeglice, grad iz snova.

Otvorena vrata umjetničkih ateljea. Šoazi le Roa, južno parisko predgrađe. Na zidovima, fotografije. Kadrovi poznati, zabilježeni s ljubavlju. Dok u pozadini niče Beograd 21. vijeka, ispred, pod golim nebom prestonice, u kazanu, krčka se nasušna porcija izbjeglička. Avganistanac Abdul Sabur je sve vidio i zabilježio. I, zapamtio. Da se sjećaju generacije.

– Lepa vam je zemlja. Dobar ste narod. A ljudi čine zemlju – kaže Sabur dok razgovaramo okruženi njegovim fotografijama.

Sudbina ovog mladića, koja treba da se smjesti u običan novinski tekst, dostojna je tri romana.

– Imam 26 godina, ali izgledam starije, posle svega što sam preživeo – otvara nam dušu.

Rođen je u provinciji Nangarhar, u selu Rudad. Sve vreme, život se gorko igra s njim. A porodica je nešto na šta misli neprestano:

– Imam petoro braće i četiri sestre. U Avganistanu je to normalno. Mislim da je jedan brat trenutno u Iranu, drugi je deportovan u Avganistan i upravo pokušava da ponovo pođe na put. Ostali su kod kuće. Mnogo mi nedostaju.
Zbrinut je, ali je i dalje, kaže, u ratu.

– Fizički sam ovde, mentalno sam tamo. Stalno razmišljam o najbližima, brinem da li je neko izgubio život zbog bombi koje neprestano eksplodiraju. Nedavno su stradala deca u školi u Dželalabadu, nedaleko od stana mojih roditelja, koji su se preselili u ovaj grad. Javili su mi da je poginuo i jedan od mojih najboljih prijatelja, s kojim sam igrao kriket. Često stižu ružne vesti.

 

Foto: novosti.rs

Abdul Sabar je u Avganistanu živio osuđen na snalaženje.

– Radio sam za američku vojsku u provinciji Kunar, na dizalici za uklanjanje tenkova koji su im stradali od bombi. Talibani su 2014. upali u sobu koju sam iznajmljivao sa prijateljem u blizini policijske stanice. Mislili smo da smo tu sigurni. Srećom po mene, nisam bio tu. Kidnapovali su ga, njegova porodica nije platila otkup, pa su ga ubili.

Amerikanci su ubrzo napustili provinciju, pa je Abdul ostao bez posla. Njegova kola obeležili su mnogobrojni tragovi puščanih zrna. Mogao je da strada svakog časa. Odlučio je zato da, uz pomoć brata, pre tri godine, pođe u nepoznato.

– Znam da je bio petak, ali se ne sećam datuma. Upamtio sam dan po tome što su moji prijatelji igrali kriket. Bilo je lepo vreme, pozdravili smo se i krenuo sam. Krajnji cilj mi je bila Nemačka, jer su tamo primali izgbeglice, ali se u međuvremenu to promenilo.

Put ga je, najprije, vodio kroz Pakistan.

– Hodali smo više od nedelju dana, trčali kad je bilo najopasnije, a jedan deo puta smo prevalili stisnuti u kamionetu. Iranska policija nas je uhvatila i strpala u zatvor. Posle mesec dana, izbacili su nas iz zemlje. Kad sam se vratio, poljubio sam kućni prag. Posle nekoliko dana morao sam ponovo na isti put. Policajci u Iranu su ovoga puta pucali na naše vozilo, neke migrante su uhvatili, ali sam posle dve nedelje, ipak, nekako stigao u Tursku.

Tu je ostao oko četiri mjeseca. Nagurani u kombi, njih tridesetak, pokušavali su mnogo puta da pređu bugarsku granicu.

– Putovali bismo po nekoliko sati. Bez prozora, jedva dišući. Na granici, u početku, nije bilo žice. Kasnije su je postavili. Najgora policija koju znam je u Iranu, a posle njih u Bugarskoj. Tukli bi nas palicama. Slomili su mi ruku. Samo sam je umotao i nastavio dalje – pokazuje podlakticu koja je krivo zarasla. U Bugarskoj smo teško dolazili do hrane. Lutali smo, nismo znali da koristimo mape. Nekada bi nas hvatali posle jednog dana, nekada posle pet ili šest. Privodili su me petnaestak puta! Svaki put bi nas izbacivali nazad u Tursku. Huškali su pse na nas. Naslonili su mi pištolj uz uvo i pucali u vazduh, tražeći organizatore puta.

U Bugarskoj je, takođe, proveo oko četiri mjeseca. Konačno je stigao do granice sa Srbijom.

– Mislim da smo je prešli hodajući. Nismo znali gde je. Onda smo počeli da primećujemo razliku. Ljudi su nam davali da jedemo, bili su prijatni. Kad smo stigli u Beograd, otišli smo do „avganistanskog parka“. Donosili su nam hamburgere, da proslavimo dolazak, jer su prošle najgore patnje.

U Beogradu je ostao oko godinu dana.

– Nismo znali gde da spavamo. Otišli smo na autobusku stanicu. Našli smo neke kartone. Ljudi su nam donosili ćebad i hranu, vodili nas kući, da neko vreme prespavamo kod njih. Kuvali su nam, oblačili nas. Porodice su nam slale novac preko njihovih adresa. To nikad neću zaboraviti.

I danas je s mnogo njih ostao u kontaktu.

– Imam puno prijatelja iz tog perioda. Među njima su Sofija, Boris, Miodrag, Maja… Mnogo ih je bilo, ne bih nekoga da izostavim. U Beogradu smo živeli kao velika porodica. Srpska policija nas nikad nije tukla. Bio je to težak, ali lep period.

Ostalo je i nekoliko riječi u pamćenju.

Ne znam puno – kaže na srpskom, dok razgovaramo na engleskom.

Iz Beograda je do mađarske granice odlazio čak dvadesetak puta. Na kraju je morao da odustane. Krenuo je preko Hrvatske. Tamo su mu polomili nos!

– Hrvatska policija je bila užasna prema nama. Uzvraćali smo im tako što bismo u njihovom pravcu vikali: „Srbija, Srbija!“. Izluđivali smo ih time.

Posle ga je put vodio preko Slovenije i Italije, do Francuske. Od kuće do Pariza je putovao pune dvije godine! U glavnom gradu francuske živi poslednjih godinu dana. Tu je dobio socijalnu pomoć i boravak koji se obnavlja svake godine.

Posvetio se svojoj velikoj ljubavi, fotografiji, i u Parizu je već izlagao na nekoliko mjesta.

– Fotografijom sam se se bavio i u Avganistanu, ali naročito sam se izveštio u Srbiji. Bilo je često fotografa oko nas i ponekad sam im pomagao. Tako bih nešto i zaradio. Slikao sam telefonom. Kada bismo došli do malo novca, prvo što bismo kupovali bili bi mobilni telefoni, ako bi nam ih usput uzimali. Stavio sam nekoliko fotografija na fejsbuk. Posle sam sve to izložio u Parizu. Hteo sam da na neki način obeležim to vreme i sećanje na svoje beogradske prijatelje i period proveden u ovom gradu – ističe za „Novosti“.

Napravio sam veliku grešku

Na slikama, scene teškog izbjegličkog života i nada koja se izdiže iznad svega. Da li je napravio grešku što je krenuo na put?

– Veliku! Moj život je u Avganistanu, a ne ovde. Previše sam propatio, moja porodica takođe. Tugujem već godinama i pitam se zašto se to događa baš meni? Voleo bih da mogu da živim od svojih fotografija i da se vratim u moj Avganistan. Valjda će to jednog dana biti moguće.

Napomena: komentari čitalaca ne predstavljaju ni na koji način stav redakcije portala trebevic.net. Za sadržaj i tačnost komentara čitalaca ne odgovaramo. Sadržaj se pregleda i neprimjereni komentari se ne objavljuju. Portal trebevic.net zadržava pravo brisanja komentara bez najave i bez objašnjenja.

Uslovi komentarisanja: Poštovani, pri objavi komentara molimo Vas za kulturno izražavanje. Administrator neće objaviti komentare koji na bilo koji način vrijeđaju druge po bilo kojoj osnovi ili svojim sadržajem nisu na adekvatnom mjestu.

Redakcija Trebević Info Portala je u slučaju komentara koji izazivaju rasnu, nacionalnu ili vjersku mržnju, te potiču na nasilje dužna obavijestiti nadležne organe o takvom pristiglom komentaru.

Ostavite komentar