Intervju Majdova: U Tokio po zlato

Izvor: politika.rs

Objavio:

trebevic.net

- prije 2 sedmica u

Ostali sportovi

Foto izvor: Arhiva

Evropa pre Nemanje Majdova nije imala mlađeg svetskog šampiona u džudou, niti će ga u neko dogledno vreme imati. Ta bistrina, odlučnost, odvažnost i hrabrost, su urođeni. Na putu ka najvećim svetskim vrhovima, imao je punu podršku oca Ljubiše, najboljeg evropskog trenera, majke Biljane i brata Stefana. Dabome, punu podršku i od svog kluba ali i od čelnika Saveza. Nemanja se seća svog početka, kao da je bilo juče, a od prvog izlaska na strunjaču, prošlo je punih petnaest godina.

– Počeo sam tačno pre petnaest godina, sa bratom. Otac Ljubiša, koji nam je ujedno i prvi učitelj, bio je džudista. I deda nam je takođe bio u džudou, dugo godina je bio instruktor džudoa u vojsci. Džudo je kod nas porodična tradicija koju smo mi mladi, moj brat Stefan i ja sa ponosom nastavili i zajedničkim snagama došli do vrha.

Šta za tebe znači osvojeno svetsko zlato?

– Zlato iz Budimpešte je bilo najveće iznenađenje u istoriji ovog sporta. Došao je momak koji je tek izašao iz juniorske konkurencije. Bukvalno pobedio sam čitavu planetu, prvi Srbin koji je osvojio najsjajnije odličje. To je bio ne samo veliki dan za mene već i za srpski džudo uopšte. Biti svetski prvak, zaista je sjajan osećaj. Pamtiću taj dan, jer sam imao sedam borbi i svih sedam pobeda. Prvi put u istoriji džuoda da je bio tako težak put do trona. U četvrtom meču mi je puklo rebro, u petom, dva ligamenta ramena. Ali, nisam odustajao, nastavio sam hrabro da se borim. Taj dan sam izdržao sve. Posebno ističem meč sa Kristjanom Totom pred dvadeset hiljada njegovih navijača u Budimpešti. To je bila pobeda za sve Srbije širom planete. To je osećaj za koji se živi, trenira, odriče…

Da li je titula došla pomalo prerano, s obzirom da si tek zakoračio u seniorsku konkurenciju?

– Ta svetska titula je došla u 21. godini, postao sam najmlađi Evropljanin koji je osvojio zlato na šampionatu sveta u kategoriji do 90 kg. Titula je možda došla možda malo ranije nego što sam očekivao. Ali, bio sam ubeđen i toliko siguran u to što radim da sam dva meseca pre prvenstva preko društvenih mreža najavio da ću biti šampion sveta. Imao sam viziju, znao sam da ću zablistati punim sjajem. Danas mi sve to zvuči tako ludo, ali Bog je dao da budem najbolji.

Sa kakvim ambicijama ulaziš u ovu godinu?

– Moje ambicije za ovu godinu su da pokušam da napadnem sve moguće tronove i trofeje. Želim da dokažem da sam svetski broj jedan. Takođe, planovi su mi da imam najbolju sezonu u karijeri. Sve ću dati od sebe da ponovo zablistam punim sjajem. Moj cilj svih ciljeva nije samo odlazak na Olimpijadu, jer mi to ne predstavlja ništa. Moj cilj da odem u Tokio i osvojim medalju, da budem olimpijski šampion. Jer to niko do sada iz Srbije nije uradio. I često sam sebi kažem: ko će, ako neću ja. Želim da budem najspremniji, da bukvalno ove godine dominiram i pokažem da sam i dalje broj jedan. Da Srbiju dovedem do sportskih nebesa i svih vrhova. Smatram da sam čovek za velika dela. Dva puta sam bio juniorski šampion Evrope, svetski prvak, bio drugi u Evropi za seniore. To je bila moja sedma seniorska medalja. Za sada imam tri od čak četiri velike medalje. Fali mi samo olimppijska medalja, a tek mi je 22. godine. Ja sam čovek koji to može, najvažnije mi je da budem zdrav.

Kako teče oporavak posle neugodne povrede kolena?

– Pre dva meseca operisao sam koleno. U Budimpešti, nakon povrede u Ligi šampiona morao sam da mirujem. Pobedio sam u tom meču, Zvezda je osvojila istorijsku medalju, tako da sam posebno ponosan na taj događaj. Još uvek se oporavljam, verujem da ću se uz pomoć doktora Jakovljevića, koji vodi brigu o mom oporavku, uskoro vratiti na tatami. Za sada sve teče po planu.

Porodična manufaktura medalja: otac Ljubiša i sin Nemanja Majdov (Foto lična arhiva)

Na kom turniru ćeš prvi put učestvovati u novoj sezoni?

– Ako sve bude uredu, a verujem da hoće, mislim da ću u martu otići u Maroko. Želim da skupljam poene za olimpijsku normu. Zato će svaki turnir biti posebno vredan. Svaki bod dragocen.

Otac Ljubiša imao je i ima važnu ulogu u vašem razvoju?

– On je meni i otac i trener, i to ne bilo kakav trener već najbolji u Evropi. On je moj psiholog, maser, doktor, vozač. Da nije bilo njega i majke Biljane, da mi Bog nije dao takve roditelje, sigurno ne bih uspeo. Moja je sreća da sam imao njihovu punu podršku. Mi smo, jednostavno tim koji pobeđuje zajedno. Sve dobro i loše kreće iz porodice, ako je porodica posvećena, onda će i rezultat kad tad doći.

Da li u džudo imaš idola?

– Nemam idola. Životni uzor su mi rotitelji, imam viziju kako želim da izgledam za deset godina, sam sam sebi uzor.

Šta osećaš kad izađeš na strunjaču?

– Kad izađete na tatami, mnoge stvari mi prolaze kroz glavu. Prvo, počastvovan sam što sam učesnik velikih šampionata. U svakoj borbi je prisutan i strah, jer strah pokazuje da vam je stalo do nečega. Strah je povezan i sa emocijama i sa strašću. Strah je kao vatra koju imate u sebi. Jer, ako znate da kontolišete tu vatru sagorećete svoje protivnike. A ako ne znate da je kontolišete sagorećete samog sebe u toj borbi. Strah je i pozitivna stvar, jer vas uvek poziva na opreznost, koja je neophodna u sportu, posebno u džuodu.

Kakav je osećaj imaš dok nosiš Zvezdin dres?

– U Zvezdinom dresu se osećam sjajno, svi smo u porodici privrženi Crvenoj zvezdi. Ponosim se tim, već šest godina sam u toj velikoj porodici. Zvezda je moja druga kuća, glavni čovek i moj mentor je Ivan Todorov, koji je preporodio i Zvezdu i Džudo savez Srbije. Hvala mu za sve, ništa u životu ne možemo sami da uradimo, već uz dobre i prave ljude. A moja je sreća da sam okružen dobrim ljudima.

Šta za jednog mladog čoveka znači Republika Srpska, osim činjenice da si tamo rođen?

– Republika Srpska je moja otadžbina tu sam se rodio, tu odrastam, tu živim. Za mene to je ista država kao Srbija. Moja najveća ljubav. I kada se borim, borim se za Republiku Srpsku i Srbiju i naravno naše Kosovo. To nosim u srcu i uvek se trudim da čujem himnu Srbije. Za mene lično, sve to je jedno…

Šta je tvoj hobi?

– Dolazim iz Istočnog Sarajeva, tamo sam rođen. U slobodno vreme kojeg imam sve manje, uglavnom koristim da pogledam dobar film, da pročitam neku crkvenu knjigu da igram po neku igricu. Naravno, volim i streljaštvo, pa tako često odem i da pucam. To me uglavnom opušta između napornih treninga ili mečeva.

Odličan odnos sa Kukoljem

Srbija je počastvovvana što u istoj kategoriji do 90 kg ima dvojicu sjajanih takmičara, sjanih sportista, Nemanju Majdova i Aleksandra Kukolja. Mnogi smatraju da su veliki rivali, ali, nije baš tako.

– Ne smatram da mi je Aca rival, već smatram, da smo pravi prijatelji. Obojica predstavljamo istu zemlju, borimo se za isti grb za istu himnu. Radost Srbije treba da bude što živimo u istom vremenu, što se borimo u istoj kategoriji. Nismo rivali, već prijatelji, kaže Nemanja Majdov.

Napomena: komentari čitalaca ne predstavljaju ni na koji način stav redakcije portala trebevic.net. Za sadržaj i tačnost komentara čitalaca ne odgovaramo. Sadržaj se pregleda i neprimjereni komentari se ne objavljuju. Portal trebevic.net zadržava pravo brisanja komentara bez najave i bez objašnjenja.

Uslovi komentarisanja: Poštovani, pri objavi komentara molimo Vas za kulturno izražavanje. Administrator neće objaviti komentare koji na bilo koji način vrijeđaju druge po bilo kojoj osnovi ili svojim sadržajem nisu na adekvatnom mjestu.

Redakcija Trebević Info Portala je u slučaju komentara koji izazivaju rasnu, nacionalnu ili vjersku mržnju, te potiču na nasilje dužna obavijestiti nadležne organe o takvom pristiglom komentaru.

Ostavite komentar

Your email address will not be published.