Šta bi bilo, kad bi bilo

Objavio:

Maja Lovrenčić

- prije 3 mjeseci u

kolumne

Foto izvor: Ilustracija

Tih dana sam govorio smireno i tiho. Osećao sam se nekako umorno. I ne znam da li se meni činilo da su jutra ranije dolazila ili ja sam ja budan spavao, ali noć nije ni trajala ni delić onog vremena koje sam uvek na to trošio. Moj dan je naizgled bivao isti kao dosad, ali sam u sve morao uložiti znatno više truda. Ili sam samo imao manje snage? Šta god.

Imao sam masu nekih stvari koje su se nakupile. Hrpu posla i papira. Gomilu ljudi kojima sam nešto obećao, a bez premca sam se uvek držao svojih obećanja. Završi rukopis, predaj projekat, pomozi onoj komšinici da konačno prebriše one visoke police, šta će žena, stara, ne može, nisam imao duše da je odbijem…Listi nikad kraja. Otkad sam krenuo da upisujem svoje obaveze u listu izgubio sam red gde mi je početak, a gde kraj, a naglasiću da nisam ni počeo.
-Dovraga! Ženo, prosuo sam kafu po sebi, zašto mi nisi rekla da je još vruća?!
-Ljubavi! Zaista nisam znala da ti treba posebno naglasiti kad je prošlo dovoljno minuta otkad je kafa skinuta sa toplote, da bi imao uvid u jačinu iste i procenio kad je dovoljno hladna i pitka!!

Pobogu, šta je s tobom ovih dana, kao da spavaš, probudi se, ovde si! Ovo su računi koje nisi platio, ovde je spisak stvari koje sam te zamolila da kupiš još pre mesec dana, ovde su brojevi telefona ljudi koje još uvek nisi zvao, a rekla sam ti da su te tražili!

Samo ćutiš i klimaš glavom. Otkad je odgovor klimati glavom? Doduše, jeste odgovor, ali negativan odgovor! Jel to znači da ništa nećeš uraditi?! Ili hoćeš kad se setiš i kad TI zaključiš da treba da se pokreneš, a ne da čitav dan zuriš u svoj rokovnik i tumbaš svoju listu obaveza ne bi li našao bolji način da što više stvari zaobiđeš?! Ne, neće se ništa uraditi samo od sebe! Znaš…
Trš! Zatvorio sam vrata.
Sa spoljašnje strane.

Žene.
Nikad nisam razumeo zašto na svako pitanje, nađu milion odgovora kad je, u većini slučajeva, jedan i tačan sasvim dovoljan. Na svaki odgovor, gomilu nekih klimavih razloga zašto je taj odgovor delimično, potpuno ili sasvim netačan. Ili tačan. Napolju je prilično vedro za ovo doba godine. Nema puno kiše, a ni vetar ne duva kako inače bude u jesen. Nekakav otužan miris se širio mojom ulicom. Osvrnuh se malo oko sebe, nigde žive duše. Samo po koji zalutali ker manita po ćoškovima u nadi da će ugrabiti šta jestivo. I ja. Samo ja hodam u nadi da ću naći ono što nisam odavno našao, a to se ne jede, ne pije, nema ukus, miris, niti oblik, a neophodno mi je da bih nastavio da živim!

Tražim mir…
Da bar mogu reći šta mi je na duši. Da bar imam s kim teret podeliti. Ona misli da je najgore što mene muči računi. I komšinica i njena prašina. I što nisam kupio sredstvo za otklanjanje fleka koje možeš pronaći samo u onoj kozmetičkoj prodavnici na drugom kraju grada… Bojim se da je iz moje perspektive problem daleko veći. To što ti vidiš s površine, obično nije ni delić onoga što se nalazi ispod… Jedem se u sebi…tražim ljude nalik njoj. U svakom detetu, u svakom prolazniku, u svakom psetu lutalici koje me pomiluje… Imala je te oči boje meda, savršeno oblikovane i oštre.
Znala je pogledom reći niz onoga što su drugi ljudi danima pričali. I znaš, nikog drugog i ne čujem dok govori. Kao da to nije boja tona koju želim čuti. Zato ja ćutim. Lakše je ćutati, nego reći da se kaješ. Ta jedna reč, reč izvini, odavno zaboravljena i tiha nikad nije pronašla put iz mojih ustiju. Da mi je onih godina, sad bih znao šta bih…Priznao bih da usne govore ono što ne misle, onda kad vrag iz mene progovori. Da sam, u stvari, drukčije mislio. I rekao bih da se kajem i rekao bih da mi je stalo. Ne bi mi kruna s glave pala, ali bih time dokazao da mi je sreća važnija od ponosa!
Kao što nisam.

Ona je otišla, ne znajući koliko sam patio. I nikad nisam rekao. Nikome. A sada… Toliko godina kasnije u isto doba godine koje me podseća na nju, ja sada imam život iz koga uporno bežim u prošlost. Sada pokušavam da vratim vreme i pitam se šta bi bilo kad’ bi bilo… Šta bi bilo da nije otišla. Šta bi bilo da sam je čekao?!
Ma šta ja to govorim, pobogu? Od toga se ne živi! Od te prošlosti koja mi još stoji pred očima ne vidim lepotu stvari kojima sam okružen. Od toga što sam izgubio, ne vidim ono što sada imam.

Naišao sam na cvećaru i kupio sam dva buketa. Jedan za svoju ženu, a jedan za staru komšinicu kojoj treba da pomognem. Znam da će se komšinica oduševiti, siguran sam da joj dugo niko nije ništa poklonio. A što se moje žene tiče, znam da joj buketom neću moći nadoknaditi vreme koje sam pored nje spavao, aživeo u prošlosti, ali daću sve od sebe da je učinim srećnom od sutra pa nadalje. I znate šta? Našao sam mir koji sam dugo tražio. A prošlost? Neka ostane prošlost.

Ovaj tekst je plod autorove mašte. Autorska prava su zaštićena.
Svaka sličnost sa stvarnim likovima i događajima je slučajna.

Share on FacebookTweet about this on TwitterShare on Google+Share on LinkedIn
Autor: Maja Lovrenčić
Napomena: komentari čitalaca ne predstavljaju ni na koji način stav redakcije portala trebevic.net. Za sadržaj i tačnost komentara čitalaca ne odgovaramo. Sadržaj se pregleda i neprimjereni komentari se ne objavljuju. Portal trebevic.net zadržava pravo brisanja komentara bez najave i bez objašnjenja.

Uslovi komentarisanja: Poštovani, pri objavi komentara molimo Vas za kulturno izražavanje. Administrator neće objaviti komentare koji na bilo koji način vrijeđaju druge po bilo kojoj osnovi ili svojim sadržajem nisu na adekvatnom mjestu.

Redakcija Trebević Info Portala je u slučaju komentara koji izazivaju rasnu, nacionalnu ili vjersku mržnju, te potiču na nasilje dužna obavijestiti nadležne organe o takvom pristiglom komentaru.

Ostavite komentar

Your email address will not be published.