U paklu Skenderije

Izvor: bunarblog.com/Željko Pantelić

Objavio:

trebevic.net

- prije 4 sedmica u

BiH

Telefon u kancelariji u prizemlјu pomoćnog objekta Vojne bolnice Sarajevo tog 2.maja 1992. zazvonio je nešto pre 13 časova. Kapetan I klase Marko Labudović znao je ko sa tog telefona zove i pre nego što je podigao slušalicu.

Halo-izgovorio je sa zebnjom.
General Kukanjac-predstavio se glas sa druge strane.
Izvolite druže generale, kapetan Labudović.
Labudoviću, Šuput je sa svojima upao u zasedu negde kod Doma JNA, formirajte grupu i krenite da mu pomognete i izvučete ranjene i poginule. ODMAH!

Pogledao je za stolom starešine diverzantskog odreda kojim je komandovao. Sedeli su u tišini gledajući u ,,Motorolu“ na stolu, iz koje su dopirali vapaji njihovih kolega iz jedinice koji su upali u zasedu.

Druže generale, ne mogu da izvršim to naređenje. Nemam čime da ga izvršim, od sredstava imamo samo dva Pinca, a i ne mogu ostaviti bolnicu bez obezbeđenja.
– Slušajte, tamo vojnici i starešine ginu! Razumete li-GINU! Hitno formirajte grupu i krenite!
– Kuda da prođem? Znate da je čitav grad blokiran, hoćete da na nama vežbaju gađanje?
– Zvaću Ganića i Delimustafića da propuste kolonu.
– Ne može Vam niko garantovati prolazak kada pucaju sa svakog prozora.
– Morate da krenete, ako ne izvršite naređenje poslaću Vas na vojni sud zbog izdaje!
– Bolјe da idem na vojni sud, nego da odvedem lјude u smrt.
Veza se prekinula.

Odmah posle toga začula se njegova šifra na ,,Motoroli“:

Dunav, ovde Sava 101, javi se-kroz kišu metaka jedva se probijao glas pukovnika Šuput Milana, komadanta 65.zaštitnog motorizovanog puka (65.zmtp) u čijem sastavu je bio i diverzantski odred (DOd).
Dunav na prijemu.
– Hitno potrebna pomoć, trpimo unakrsnu vatru iza pošte, ima poginulih i ranjenih, KRENI ODMAH!
– Kako da vam pomognem, izginućemo dok dođemo…
– A mi ćemo izginuti ako ne dođeš. Moraš nam pomoći. Kreni! Ako ne kreneš poslaće te ne vojni sud.
– Ma neka me šalјe…
Shvati, molim te, izginućemo. Opkolјeni smo i nemamo gde da se povučemo. Ostajemo bez municije, jedan BOV je uništen, drugi je oštećen, kreći ako nećeš da nas nosiš na duši.

Marko Labudović je bio hrabar čovek, što je više puta i dokazao, ali odluka koju je trebalo da donese nije imala veze sa hrabrošću. U Hrvatskoj je već imao iskustva sa odbijanjem naređenja pretpostavlјenima koji su njegovu jedinicu slali u razne nemoguće misije ne znajući čemu je uopšte jedinice namenjena, tako da mu pretnja generala Kukanjca nije značila baš ništa. Međutim, vapaji kolega i vojnika iz jedinice koji su upali u zasedu bili su nešto sasvim drugo. Znao je da odluka koju treba da donese nije realna, ali nije mogao više da sedi i sluša pozive za pomoć.

U redu, krećemo-kratko odgovori u mikrofon.
Oni koji su na dužnosti neka ostanu, svi ostali odmah sa opremom da se postroje ispred-naredio je prisutnim strešinama.
U trenutku mu postade krivo što su ga kolege nagovorile da povuče zahtev za demobilizaciju iz JNA napisan nekoliko meseci ranije.

Starešine su pozvale svoje vojnike na uzbunu. Deo vojnika, koji je bio u kantini na četvrtom spratu bolnice, muslimani iz osoblјa bolnice su pitali ,,Zar vi ne idete na zadatak?“. Vojnici su se zgledali, čudeći se kako je osoblјe pre njih znalo za zadatak.

Za nekoliko minuta trinaest lјudi u pancirima bez zaštitnih ploča bilo je postrojeno ispred pomoćne zgrade u dvorištu Vojne bolnice. Čekao se vojnik Milan Pejić, vozač koji je dužio jednog od dva Pincgauera u garaži, a tog trenutka se nalazio u glavnoj zgradi na 13.spratu. Stigao je i stao u stroj sa beretkom. Vojnik Dragoslav Nikolić  mu govori da ide da uzme šlem.

Kapetan Labudović se obratio postrojenim:

Vojsko, naši drugovi iz jedinice su uleteli u zasedu. Krećemo u Dom JNA da izvučemo ranjene i poginule. Iza nas će ići sanitetska vozila sa medicinskim osoblјem. Ovo je borbeni zadatak na koji nikom ne mogu narediti da ide. Ako ima neko ko ne želi da ide neka istupi.
Svi su u tišini gledali svog komandira. Niko nije istupio.
– Metak u cev i ako budemo napadnuti gađajte dobro.

U bolnici je od starešina iz odreda ostao samo stariji vodnik Perica Dimitrijević sa trinaest vojnika.

U prvi Pincgauer 710 M bez cerade, registarske oznake P-4319, na mesto vozača ušao je vojnik Pejić, koji ga je inače i vozio. Poručnik Obrad Gvozdenović  izvlači ga iz kabine i naređuje mu da se popne na karoseriju. Pejić seda na klupu baš iza njega. Na mesto suvozača seo je kapetan Labudović. Za mitralјezom M-84 postavlјenim na krov vozila stajao je poručnik Ivica Cvetković. Osim Pejića na karoseriji su sedeli vojnici Popović Branko, Blagojević Aleksandar i Nikolić Srđan.

U drugom Pincgaueru, registarske oznake P-3535, na mestu vozača bio je poručnik Kastrati Nihad, suvozač je bio vojnik  Kruno Bešlić, za mitralјezom na krovu bio je vodnik Matić Dragan, a na karoseriji su sedeli vojnici Lazukić Dragan, Nikolić Mladen, Glamočić Dragan, Pajović Radoš i Nikolić Dragoslav.

Osim mitralјeza sa dve municijske kutije od po 250 metaka (ukupno 500 metaka), vojnici su imali lično naoružanje sa jednim borbenim kompletom municije, odnosno automatske puške sa po dva doboša od 75 metaka, ukupno 150 metaka. U prvom Pincu se nalazio sanduk sa municijom za mitralјez M-84 i sanduk municije za automatske puške, dok su  vojnici u drugom Pincu imali preko leđa prebačene ručne raketne bacače “Zolјa“, ukupno pet ili šest komada. Starešine su imale pištolјe sa sobom. Neki od vojnika su imali defanzivnu ručnu bombu M-75, a neki gasne bombe sa suzavcem, koje su trebale biti upotreblјene za lakše izvlačenje ranjenih, pošto su računali da napadači nemaju zaštitne maske. To je bilo naoružanje sa kojim je petnaest pripadnika diverzantskog odreda krenulo na zadatak.

Izašli su na sporedan ulaz, obišli bolnicu i došli na glavni, gde je u  sanitetima čekalo osoblјe Vojne bolnice. Bili su u belom i nisu bili naoružani. Sanitetska vozila “Sitroen“ jasno su bila obeležena sanitetskim oznakama, imala su i rotaciju i sirene na krovu.

Kolona od četiri vozila krenula je sa glavnog ulaza Kranjčevićevom ulicom i izašla na ulicu Hamze Hume. Gvozdenović je vozio brzo, žureći da što pre stigne do ranjenika. Nailaskom na Skenderiju, na sred raskrsnice ih je čekao crni BMV sarajevskog kriminalca Juke Prazine koji je na krovu imao upalјenu rotaciju. Isti onaj kojeg su diverzanti zbog svakodnevnih provokacija tražili da gađaju, ali nijednom nisu dobili odobrenje od Labudovića. Na suvozačevom mestu sedeo je čovek sa kamerom i snimao dolazak kolone. Ulica desno prema Skupštini BiH bila je zatvorena ježevima, a na ulici se nalazio poprečen kamion ,,Tamić“ i Folksvagen Džeta sa upalјena sva četiri migavca. Ulaskom kolone u raskrsnicu na Skenderiji, BMV se kretao unazad do ulice Save Kovačevića (sadašnja Reisa Džemaludina Čauševića), skrenuo u ulicu i zamakao zadnjim krajem iza zgrade u Mis Irbinoj, dok je prednji kraj ostao da viri. U ulici Obala vojvode Stepe na tramvajskim šinama nalazila su se tri prazna tramvaja.

Kada je prvi Pinc došao naspram drugog tramvaja odjeknuo je pucanj. Iz zgrade na uglu ul.Obala vojvode Stepe i Save Kovačevića ubijen je Gvozdenović, nakon čega je Pinc ostao bez kontrole, ugasio se, zaneo u levu stranu i zamalo prevrnuo. U tom momentu ispred zgrade se pojavlјuje čovek sa ručnim bacačem na ramenu nišaneći u Pinc. Poručnik Cvetković ga rafalom iz mitralјeza eliminiše. Labudović iskače ispred vozila i sa podignutim rukama maše da se prekine palјba. Okreće se prema prvom Pincu i vojnici jasno čuju komandu ,,Prekini palјbu!“. Cvetković prestaje da puca. Labudović korača ulicom nekih desetak metara sa podignutim rukama mašući unakrsno prema zgradi, vičući ,,Ne pucajte!“. Tada ga pogađa prvi metak i on pada. Cvetković sa krova počinje da puca po zgradi, dok iz te, zgrade naspram parka i zgrada na uglu ul.Valtera Perića u klasičnoj ,,potkovici“ počinje unakrsna vatra iz svih oružja po koloni. Vodnik Matić izdaje naredbu ,,Napad na vozilo!“ i vojnici iskaču iz drugog Pinca. Prvi Pinc pogađa neka eksplozivna naprava u desni donji deo kabine gde je nekoliko sekundi pre toga sedeo Labudović. Vojnici, poranjavani još na vozilu, iskaču i zaležu pod tramvaj, a na karoseriji ostaju Cvetković i Pejić. Pejić rešeta BMV. Sa drugog Pinca dejstvuje Matić pucajući prema zgradi naspram parka u Mis Irbinoj. Labudović uspeva da se podigne i ponovo viče ,,Ne pucajte“, ali ga ponovo pogađaju. Provlači se između tramvaja prema betonskom nasipu Milјacke.

Prvi sa karoserije drugog Pinca iskočili su Nikolić Dragoslav i Pajević Radoš. Obojica odmah bivaju ranjena. Dragoslav dobija metak kroz nogu i pada preko vozača prvog saniteta, koji jauče da je ranjen. Dok puca preko njega, štiteći ga, kaže mu ,,Brate i ja sam, ćuti i povlači se“. Vozač drugog saniteta koji je bio civilno lice, iskače iz vozila, silazi iza tramvaja betonskim nasipom do Milјacke i samim koritom trči prema Ajfelovom mostu. Kod mosta pokušava da se popne na ulicu i tu ga hvataju muslimanske snage.

Poručnik Kastrati samo sa pištolјem pretrčava park i prelazi Koševski potok, dok ga Matić i ostali podržavaju. Pod palјbom pretrčava i oba smera ul.Hamze Hume i kod zgrade na uglu ul.Valtera Perića dolazi do komandira Vojne policije muslimanskih snaga, Ismeta Bajramovića-Ćele. Po jednoj verziji imao je uperen pištolј u njega, a po drugoj pištolј nije ni vadio iz futrole, već je došao da pregovara. U obe verzije tražio je od Ćele da svojim lјudima naredi da prekinu palјbu i dozvole povratak grupe u Vojnu bolnicu. U obe verzije ga ubijaju s leđa.

Cvetković herojski i dalјe sa Pinca pokušava da odbrani grupu. Sasvim slučajno se tog dana zadesio u Vojnoj bolnici, jer se prethodno popodne zbog napada muslimanskih snaga na bolnicu nije mogao vratiti u Lukavicu, gde je bio na zadatku.

Matić na drugom mitralјezu ispucava jednu municijsku kutiju i tada ga pogađaju u kuk. Pada na karoseriju i, videvši da su mu vojnici ranjeni, sa karoserije viče ,,Predajemo se, ne pucajte“. Čini mu se da na njegove povike muslimani još jače pucaju. Prebacuje se preko stranice vozila na ulicu. Mitralјez preuzima vojnik Nikolić Mladen, grmalј iz Maglaja, koga su drugovi u odredu zvali Mrko. Od svog oružja Mladen je najviše voleo mitralјez M-84. Jednom prilikom je, kada su ih u Vojnoj bolnici  danima gađali snajperima sa zgrada zvanih Momo i Uzeir, uzeo mitralјez, nastavio redenike i izrešetao sve spratove odakle su pucali na bolnicu. TV Sarajevo je, kao i uvek u to vreme, “objektivno“ izvestilo da su diverzanti napali civilne objekte i da je bilo mrtvih. Sada puca prema zgradi naspram parka odakle sa svakog prozora pucaju na njih.

Nikolić Mladen i Bešlić Kruno iz Zavidovića išli su u istu školu, tako da su se znali i pre vojske. Leže ranjeni jedan pored drugog na sarajevskom asfaltu. Kada je zaštitni puk, u čijem sastavu je bio i diverzantski odred, u jesen 1991. predislociran iz Zagreba na Slunj, Krunin otac je došao da ga poseti. Nagovarao ga je da napusti jedinicu i sa njim krene kući. Kruno je odbio i rekao da će ostati sa svojim drugovima dok ne odsluži vojni rok. Tom prilikom njegov otac, Hrvat, poručio mu je da će platiti nekoga da ga ubije ako ostane u JNA. Starešine su Krunu nakon odlaska oca zatekle sa suzama u očima. Rekli su mu da može da ide kući ako mu je žao što je ostao. Kruno je odgovorio da mu nije žao zbog odluke, već se plašio da otac kući neko zlo ne učini majci koja je bila Srpkinja. Sve vreme dok puca psuje majku muslimansku.

Iako višestruko izranjavani, svi vojnici se herojski bore. Pajović Radoš, ostavši bez municije, skida ,,Zolјu“ sa ramena. Pridiže se da bi zauzeo bolјi položaj, dok mu Dragoslav viče da ne ustaje. Ispalјuje raketu prema mitralјeskom gnezdu u zgradi na uglu i sledećeg trenutka pada smrtno pogođen. Labudović puzi prema Ajfelovom mostu. Počinje vatra i sa suprotne obale, sa hale “Skenderija“.

Cvetković ostaje bez municije na mitralјezu. On i Pejić skaču sa Pinca i zaležu pored ostalih vojnika. Popović Branko je ubijen, Blagojević Aleksandar je teško ranjen, herojski se bori Nikolić Srđan. Blagojević je po VES-u vozač, odslužio je i vojni rok i produžetak od tri meseca, ali zbog situacije u Sarajevu nije mogao da ode kući. Mogao je da istupi iz stroja i ne ode na zadatak, niko mu to ne bi zamerio, ali nije, ostao je do poslednjeg trenutka sa svojim drugovima.

Lazukić ne čuje mitralјez pored sebe. Okreće se i vidi Mladena kako leži na leđima. Drma ga: ,,Mrko, Mrko, jesi živ?“. Mladenove beživotne oči bile su uprte prema nebu.

Pejića udara nešto u šlem. Pomislio je da je metak, ali shvata da ga Cvetković udara rukom jer ga nije čuo. Pita ga: ,,Mali, imaš li šta?“, misleći na municiju. Pejić hoće da mu da dva okvira od automatske puške koja je držao u bočnom džepu pantalona, ali vidi da je metak tu pogodio i da su mu se okviri raspali i meci poispadali. ,,Nemam ništa“, odgovara. Imao je kod sebe par kutija metaka za automatsku pušku u rifuzi, ali niko nije imao vremena da pod tolikom vatrom ponovo puni redenike i doboše. Jedan po jedan, diverzanti ostaju bez municije. Cvetković vadi pištolј i puca sve do poslednjeg metka. Pejić ga pita ,,Šta da radimo druže poručniče?“. Videvši da nema odgovora okreće se i vidi svog komandira kako leži dok mu se krv sliva sa čela niz lice. Provlači se ispod tramvaja i nalazi zaklon iza jedne od dve trafike na obali Milјacke.

Nakon nekih petnaestak minuta, diverzanti više nisu pucali jer nisu imali municije. Ubijali su ih ranjene jednog po jednog kao na strelištu. Labudović negde kod mosta ponovo viče ,,Ne pucajte, predajemo se!“, na šta muslimani još jače osipaju palјbu iz svih kalibara. Vatra je bila tolika da su vozila i tramvaji počeli da gore, jer su pucali i pancirno-zapalјivim i obeležavajućim mecima. Videvši da muslimani neće da prihvate predaju, Labudović traži pomoć preko ,,Motorole“. Zove Komandu 2.VO, Vojnu policiju iz kasarne “Viktor Bubanj“, traži da dođe UNPROFOR, zove u pomoć bilo koga ko čuje njegove poruke. Bori se koliko može, pucajući iz pištolјa ne da da mu priđu.

U zapalјeni Pinc Lazukić ubacuje puške bez municije kako ne bi ostale neprijatelјu. Dok vatra bukti u tramvaju iznad njih, Lazukić i Matić puzeći unazad počinju povlačenje prema mostu na Skenderiji. Samo što su se odmakli od tramvaja, ulicom Hamze Hume, kuda su i sami došli, u punoj brzini nailazi kamion sa koga pucaju na njih. Ponovo ranjavaju obojicu, ovaj put Matića kroz stomak. Lazukić uspeva da skine svoju ,,Zolјu“ sa ramena, puca u kamion i uspeva da ga zaustavi. Stiže ih i Dragoslav i zajedno sa Lazukićem puzeći vuku Matića do bankine mosta dok svuda oko njih rikošetiraju meci. Glamočić je ispod zapalјenog tramvaja izašao prema reci i sa rupom na plućima počeo da puzi prema Labudoviću.

Usled vatre koja je zahvatila instalaciju prvi Pinc anlasuje i pokreće se par metara. Iz zapalјenog vozila ispada beživotno telo Gvozdenovića. Vatra zahvata i municiju na karoseriji koja počinje da se aktivira. Muslimani misle da to diverzanti pucaju i još više pojačavaju vatru iz svih kalibara. Oko tramvaja počinju da padaju i minobacačke granate. Raketa pogađa trafiku iza koje je Pejić i on nekoliko metara leti kroz vazduh. Sav dezorijentisan i izranjavan od gelera vraća se do onoga što je od trafike ostalo. Gore i vozila i tramvaji, gore i tela ispod njih.

Na suprotnoj strani Milјacke pojavlјuje se jedan od tri tenka koja je, ponovo van svake pameti, po naređenju gen.Kukanjaca, gen.Đurđevac poslao iz Lukavice da pomognu divrzantima u izvlačenju. Međutim, od ta tri tenka, poslata bez ikakve podrške, samo se jedan probio do Skenderije. Dejstvuje sa desne obale prema zgradama odakle su pucali na diverzante. Matić diže ruku i maše prema tenku kako bi ih ovi iz tenka videli i tada ga snajper pogađa u levu slepoočnicu, metak izlazi kroz usnu duplјu. Zbog obilnog krvarenja i bolova koje je trpeo Lazukić mu iz sanitetskog kompleta daje i svoju i njegovu injekciju morfijuma. Nakon ispalјene municije tenk se povlači nazad, gde ga muslimanske snage sa dve rakete iz RBR ,,Osa“ uništavaju.

Pošto je i Komanda 2.VO napadnuta, Kukanjac u panici naređuje Vojnoj policiji u kasarni “Viktor Bubanj“ da se sa tri transportera na svaki način probiju od Švrakinog naselјa do Bistrika, što je zahtevalo prolazak s jednog na drugi kraj grada. Starešine i vojnici su sa jednim BVP (borbeno vozilo pešadije-guseničar) i dva BOV-a (borbeno oklopno vozilo-točkaš) čisteći barikade pred sobom uspeli da stignu do Skenderije. Međutim, kada su prvi BOV i BVP prošli most i skrenuli u Dobrovolјačku ulicu prema Bistriku, komandir drugog BOV-a je ugledao Matića, Lazukića i Nikolića kako krvavi leže na asfaltu. Umesto u Dobrovolјačku skreće na most, gde posada pod jakom vatrom uspeva ovu trojicu da uvuče u transporter. Pejić vidi kkao mu izvlače drugove, ali zbog vatre ne može da dođe do transportera. Samo što je BOV krenuo pored je pala granata koja ga zamalo nije prevrnula. Pod kišom metaka od koje se činilo da se oklop BOV-a puši, posada je uspela da ranjene doveze do Vojne bolnice. Kada su ih iz transportera iznosili na pokretna nosila otvorena je vatra iz okolnih zgrada, tako da umalo nije stradalo i medicinsko osoblјe koje je pošlo da im ukaže pomoć.

Prošlo je nekoliko sati kada su vozila izgorela. Muslimani su prestali da pucaju jer su videli da odavno nema nikakvog odgovora. Onda se odjednom negde kod zgrade na uglu ul.Valtera Perića pojavio lik u civilu, obučen u farmerke i jaknu, sa automatskom puškom, koji je trčao prema ul.Branka Radičevića (sadašnja Hiseta). Iz zgrade su istrčala dvojica lјudi i uperivši puške prema njemu, rafalom ga ubili s leđa. Pejić gleda kako telo ubijenog pada naspram Džete kojoj još rade migavci. Baca rasute metke i bombe iz pancira u Milјacku. Leva ruka mu je toliko izranjavana da je ne može koristiti.

Glamočić od rane na plućima ne može da diše. Dehidriran, skida pancir i opremu želeći da se prevrne u korito Milјacke. Labudović ga pita šta radi. Kaže mu da neće da umre žedan i da će da se baci u reku da pije vode. Labudović ga odgovara i kaže mu da će neko doći i njih da spasi. Glamočić odustaje i ostaje da leži.

Jedan čovek u civilu oprezno proviruje između tramvaja. Pejić diže ruku i kaže mu da je ranjen, moli ga da ga spasi. Na to ovaj vadi pištolј i sa nekoliko metara puca u Pejića. Jedan metak. Drugi. Treći. Četvrti. Svi promašuju metu, ali ga peti pogađa u leđa. Jauče od bolova, dok čovek sa pištolјem brzo beži putem kojim je došao.

Posle nekog vremena ulicom nailazi stariji čovek. Gleda olupine koje se još puše. Pejić ga dovikuje i moli da ga spasi. Čiča gleda okolo. Saginje se i pomaže Pejiću da izađe na ulicu. Poslednjim atomima snage, oslonjen na čiču, počinje prelazak ulice. Čiča ga požuruje ,,Hajde brže, brže, dok ovi opet nisu pripucali, pobiće nas“. Ne vidi da su Pejiću i noge i ruke u ranama od gelera. Samo u levom stopalu kroz čizmu viri geler veličine šake. Nekako prelaze ulicu i dolaze do zgrade na uglu Valtera Perića. Čiča uvlači Pejića u zgradu i spušta ga na stepenice. Odlazi napolјe do dvojice sa puškama. Čim su ova dvojica ugledala Pejića odmah su ga digli i odvukli do zida u Vrazovoj ulici. Repetirali su i uperili puške u njega:

– Ćiji si ti? Jesi ćetnik?
– Nisam.
– Ja ćiji si? Prićaj, ub’ću te!
– Ja sam vaš lјudi, ja sam Jugosloven…
– Da nisi to rek’o sad bi’ te ubio k’o psa!
– Jes’ ti puc’o sa Labudovićem?-uporan je drugi.
Nisam, ja sam vozio sanitet, evo piše u knjižici-kaže im, pružajući vojničku knjižicu.
Srećom po Pejića u vojnoj knjižici i jeste pisao samo VES 12701-vozač motornih vozila.

U tom trenutku se pojavlјuje prosedi čovek i kaže ovoj dvojici da ne diraju vojnika. Diže Pejića sa stepenica i dovlači ga do Doma zdravlјa. Predaje ga dvema ženama i kaže im da ga čuvaju dok se on ne vrati. Pejić se osvešćuje u podrumu gde su ga one dve sklonile, jer je čitav Dom pretrpan ranjenim. Te dve medicinske setre bile su Srpkinje iz Srbije, udate za muslimane. Rekle su mu da niko nije hteo da krv da za njega, već su to učinili novinari “Rojtersa“, što su i snimili. Kada se prosedi čovek vratio ubacio je Pejića u vozilo Golf i krenuo ka bolnici Koševo. Pejić ga je molio da ga doveze do Vojne bolnice, ali se čovek, koji mu se predstavio kao Ekrem Lekić, plašio da ga ne zarobe. Odvezao ga je i ostavio u bolnici Koševo. Vojnička knjižica je ostala kod one dvojice koji su hteli da ga strelјaju.

Labudović je bio je podoficir i profesionalni bokser. Nisu mu dali da se takmiči, određujući ga na dežurstvo ili za komandira straže kada je trebao da ima mečeve. U inat onima koji su mislili da mogu da se iživlјavaju nad nižim činovima samo zato što imaju neki ,,čvarak“ više, završio je i vojnu akademiju i DIF. Bio je u odličnoj fizičkoj spremi i odličan strelac. Vojska ga je poštovala, a starešine u odredu cenile. Posle svih dešavanja koje je njegova jedinica prošla u Sloveniji i Hrvatskoj, razočaran izdajom od strane vojnog i političkog vrha, početkom 1992. napisao je zahtev za demobilizaciju iz vojske. Posle višednevnog nagovaranja od strane kolega iz jednice nije ga predao. Sada, ležeći izranjavan kod Ajfelovog mosta, zbog tog osećaja izdaje preko ,,Motorole“ psuje i Kukanjca, i UNPROFOR, i muslimane koji su mu pobili vojsku, govoreći da im neće pasti živ u ruke. Jedan od kolega ga nagovara da odustane od namere da se ubije, da izdrži još malo i da će pomoć stići, ali je Labudović rekao da je za to kasno. Svi koji su imali ,,Motorole“ tog trenutka mogli su čuti potresne reči kojima se opraštao od ovog sveta: ,,Pozdravite mi porodicu…čuvajte ih i pomažite…pozdravite sve moje drugove…recite Kukanjcu da smo izginuli džabe…i neka razruši Sarajevo jer se sa ovakvim dželatima ne može drugačije…“. Glamočić ga je poslednji put video kada je izranjavan puzao preko Ajfelovog mosta na drugu stranu.

Predveče su zarobili Glamočića, koji je bio samo u donjem vešu i čizmama. Preživeo je samo zato što je rekao da je vozač saniteta. Dok su ga odvodili telo Marka Labudovićevo već dugo je ležalo nepomično na mostu.

Pejić Milana, koji je imao tri rane od metaka i trinaest od gelera, u bolnici Koševo su operisali bez anestezije dok je vrištao od bolova. Čim se osvestio i mogao da priča, pod pretnjom smrću su ga naterali da pred kamerom TV Sarajevo izjavi kako su diverzanti prvi pucali. Ta izjava emitovana je istog dana u večernjim časovima, a sledećih dana je više puta ponavlјana u informativnim emisijama.

Vozača drugog saniteta muslimani su odveli u hotel ,,Zagreb“ u blizini Vojne bolnice, gde su ga čitavu noć tukli. Unakaženog od batina pustili su ga sutradan da se vrati u bolnicu, kako bi takvim monstruoznim ponašanjem zastrašili ostale.

Matić Dragan sa pet, Lazukić Dragan sa tri i Nikolić Dragoslav sa četiri prostrelno-ustrelne rane od metaka i ko zna koliko od sitnih gelera, zbrinuti su u Vojnoj bolnici Sarajevo. Tokom boravka su saznali da je gen.Kukanjac tražio od Ejupa Ganića i Alije Delimustafića da se njihova kolona propusti kako bi pokupula mrtve i ranjene, a da je tačno vreme polaska kolone iz bolnice javila bolničarka Vuk Sabina, koja je posle toga napustila bolnicu.

I pored više pokušaja iz JNA da se tela ubijenih na Skenderiji i okolnim ulicama pokupe, muslimani nisu to dozvolјavali. Uglјenisana tela prikazivana su danima na svim svetskim televizijama, većinom uz komentar TV Sarajeva da su diverzanti krenuli da zauzmu Predsedništvo BiH, a da se narod spontano organizovao i sa lovačkim naoružanjem branio svoj suverenitet. Kao da takve laži nisu bile dovolјne, kapetana Marković Miodraga, komadira protivterorističke čete koji je zaroblјen u grupi koja je pošla u deblokadu Doma JNA, izmrcvarenog od batina vozili su u Pincgaueru i terali ga da gleda kako vozilom prelaze preko mrtvog tela Marka Labudovića.

Kada je 06.05. najzad postignut dogovor da se prekinu dejstva i krene zajednički konvoj koji bi pokupio tela poginulih, muslimani su pre dolaska konvoja tela sa Skenderije sklonili u bolnicu Koševo. I pored postignutog dogovora odbijali su da predaju tela, tražeći razmenu za žive zaroblјenike. Zbog toga je rodbina poginulih danima primala oprečene informacije o sudbini najmilijih, nadajući se da su živi.

Dana 10.5.1992.godine Vojna bolnica je predata muslimanima, kada je kolona sa ranjenim i delom zaposlenih pod pratnjom UNPROFOR-a najzad napustila bolnicu (090.5. kolona je vraćena zbog navodno neuspelih pregovora). Do tog datuma stariji vodnik Perica Dimitrijević je sa trinaest vojnika diverzantskog odreda odbijao napade na bolnicu, dok je u isto vreme Ejup Ganić na TV Sarajevo izjavlјivao kako je ,,Vojna bolnica žestoko pobunjeničko uporište sa 80-90 specijalaca“. Diverzante iz Vojne bolnice u Lukavici dočekao je general Mladić i svakom pojedinačno čestitao na hrabrosti, rekavši im da će osvetiti nastradale drugove. Za to vreme sa strane je nezainteresovano stajao general Kukanjac, koji se diverzantima nije ni obratio.

Matića, Lazukića i Nikolića su iz Lukavice prebacili na Sokolac, a kasnije helikopterom na VMA u Beograd. Tamo su ih 14.05. vodili na prepoznavanje  tela pristiglih iz Sarajeva, od kojih su neka bila potpuno uglјenisana. Tom prilikom se pojavio neki oficir koji im je rekao ,,da drže jezik za zubima i da nikom ne pričaju šta su doživeli“. Supruga Marka Labudovića kasnije je izjavila da je supruga prepoznala po belegu na levoj nozi, jer je telo posle dvanaest dana bilo u izuzetno lošem stanju. Na telu pokojnog supruga bilo je šest rana od metaka, od kojih je smrtonosna bila jedna-prostrelna kroz stomak koja je prošla kroz slezinu, ispucana iz neposredne blizine, što joj je lično rekao patolog, potpukovnik Zoran Stanković. Ostale rane su bile po rukama i nogama, van predela koje pokriva pancir, ali nije bilo nikakvih rana od gelera, tako da priče o tome kako se Marko Labudović razneo bombom ili kako je poginuo od minobacačke granate nemaju veze sa istinom.

Tokom boravka u bolnici Koševo kod Pejića se jednog dana pojavio čovek iz susedne sobe koga su zvali Mujo.
– Milanče, dođi kod mene-rekao mu je.
– Zašto?-upitao je Pejić.
– Dođi, dođi, imam nešto da ti kažem.
Pejić se, iako još rovit, prebacio kod ovoga u sobu, gde mu je rekao da legne u jedan od praznih kreveta. Bilo mu je čudno, ali je poslušao. Posle nekog vremena pojavila su se dva čoveka u belim mantilima. Prvo su ušla u sobu gde je bio Pejić, a posle u sobu kod Muje.
Gde je ovaj?-pitali su Muju za Pejića.
Ne znam, otišao, valјda je pušten.
A ovaj, je l’ naš?-pitao je jedan pokazujući na Pejića.
Jeste, naš, naš.
Kada su se okrenuli i otišli Muja se obrati Pejiću:
Milanče, sad sam ti spasio život.
Kasnije mu je rekao da su tada ubili nekoliko ranjenih vojnika u bolnici.
12.05.1992. Pejić je razmenjen i prebačen na Lukavicu, odakle je helikopterom prevezen na VMA u Beograd.

Glamočić nije znao da su deset dana Pejić i on zajedno ležali u bolnici Koševo. Dana 17.05., prilikom razmene zaroblјenih, slučajno je rekao kapetanu koji je vodio razmenu da je pripadnik diverzantskog odreda i da je ranjen na Skenderiji, na šta ga je ovaj brzo dopisao na spisak i sa ostalima izvukao iz bolnice. Kada je prevezen u bolnicu Sokolac imao je 48 kilograma.

Epilog masakra na Skenderiji 2.5.1992.:

Iz DOd-a/65.zmtp ubijeni su:
1. kIk Marko Labudović-sahranjen 16.5.1992. u Beogradu
2. por. Cvetković Ivica-sahranjen 16.5.1992. u Knjaževcu
3. por. Gvozdenović Obrad- sahranjen 22.5.1992. u s.Potkozlovača na Romaniji (traženo dodatno prepoznavanje po stvarima jer je telo bilo uglјenisano)
4. voj. Popović Branko-sahranjen 16.5.1992. u Beogradu
5. voj. Blagojević Aleksandar-sahranjen 16.5.1992. u Kragujevcu
6. voj. Nikolić Srđan-sahranjen 16.5.1992. u Pirotu
7. voj. Pajović Radoš-sahranjen 16.5.1992. u s.Jarčujak kod Kralјeva
8. voj. Nikolić Mladen-sahranjen ?
9. por. Kastrati Nihad-vodi se kao nestao jer telo nije pronađeno
10. voj. Bešlić Kruno-vodi se kao nestao jer telo nije pronađeno

Na sahrani Marka Labudovića, Ivice Cvetkovića i Obrada Gvozdenovića bila su prisutna trojica starešina iz DOd-a. Niko iz 65.zmtp, niti Komande 2.VO nije prisustvovao sahrani, niti je na bilo koji način porodicama poginulih izrazio saučešće.

Ranjeni su:
1. vod. Matić Dragan-RVI sa 100% telesnog oštećenja (TO)
2. voj. Pejić Milan-RVI prvo sa 90%, zatim 80%, trajno sa 60% TO
3. voj. Lazukić Dragan-RVI prvo sa 40%, trajno sa 30% TO
4. voj. Nikolić Dragoslav-PVI prvo sa 50%, trajno 30%
5. voj. Glamočić Dragan-RVI sa 80% TO

Na Skenderiji su tog dana ubijeni i sledeći vojnici:
1. voj. Bojanić Nebojša-vozač prvog saniteta, iz Ribnice kod Kralјeva. U umrlici br.203-346/98 izdatoj 13.4.1998. kao datum smrti imenovanog navodi se 22.11.1996., a mesto smrti Sarajevo. Međutim, pozitivan DNK nalaz na ime Bojanić Nebojša Komisiji za nestala lica Republike Srbije dostavlјen je tek 24.9.2004.godine. Porodica je odbila da potpiše zapisnik o identifikaciji. Ekshumiran je na groblјu Lešće u Beogradu i posmrtni ostaci identifikovani 19.11.2004. (Podaci dobijeni od Centra za istraživanje ratnih zločina Republike Srpske)
2. voj. Vitković Dragan
3. voj. Mojsilović Milomir
4. voj. Rakić Želјko
Za poslednju trojicu vojnika nisam uspeo da pronađem podatke na koji način su nastradali.

Ranjen je Babović Mihailo, koji se u spiskovima vodi kao vojnik, ali je verovatno to vozač drugog saniteta koji je bio civilno lice na službi u JNA.

Izvinjavam se rodbini i prijatelјima nastradalih koji ovo budu čitali zbog ponovnog podsećanja na svirepa ubistva najmilijih, ali sam, zajedno sa preživelim diverzantima, smatrao da posle 25 godina od zločina ova priča, koju niko nije hteo da ispriča, mora da se ispriča. Priča o državi koja je izdala svoju vojsku i nesposobnosti vojnog vrha da to shvati. Priča o herojskom otporu petnaestorice pripadnika DOd-a višestruko nadmoćnijem neprijatelјu (Ekrem Lekić je rekao Milanu Pejiću da ih je u zasedi čekalo oko 2000 lјudi, što je odnos 133:1). Priča o prijatelјstvu i požrtvovanju među vojnicima koji su ginuli jedan za drugog. Priča o nečoveštvu i beščašću gde su se mrtvi ponovo ubijali i ponižavali. Priča o besmislu rata gde te musliman ranjava, Musliman spasava (komandir BOV-a kojim su evakuisani Matić, Lazukić i Nikolić bio je stv.Šaban) i Musliman operiše (doktor u Vojnoj bolnici). Otuda i razlika u malim i velikim slovima. Priča o lažima koje se o ovom događaju pronose 25 godina…

Ipak, prvenstveno, ovo je deo priče o ratnom zločinu za koji niko nije odgovarao, u sudskim spisima nazvanim ,,Slučaj Dobrovolјačka“.

 

 

Share on FacebookTweet about this on TwitterShare on Google+Share on LinkedIn
Napomena: komentari čitalaca ne predstavljaju ni na koji način stav redakcije portala trebevic.net. Za sadržaj i tačnost komentara čitalaca ne odgovaramo. Sadržaj se pregleda i neprimjereni komentari se ne objavljuju. Portal trebevic.net zadržava pravo brisanja komentara bez najave i bez objašnjenja.

Uslovi komentarisanja: Poštovani, pri objavi komentara molimo Vas za kulturno izražavanje. Administrator neće objaviti komentare koji na bilo koji način vrijeđaju druge po bilo kojoj osnovi ili svojim sadržajem nisu na adekvatnom mjestu.

Redakcija Trebević Info Portala je u slučaju komentara koji izazivaju rasnu, nacionalnu ili vjersku mržnju, te potiču na nasilje dužna obavijestiti nadležne organe o takvom pristiglom komentaru.

Ostavite komentar

Your email address will not be published.